Уочи Бадњег дана, 2013.
Јучер је болест мојим тијелом и даном потпуно овладала, као да се за нешто, мени непознато, светила. И свом силином се наме окомила… А мислим да за то није имала никаквог разлога, ништа јој посебно нисам урадио, нисам је негирао, нисам је ни заборавио, нисам јој се ни супротстављао… Зато сам Вам ћутао…
Много сам о свему размишљао, о мојим почецима, о мом бивствовању, о немоћи, страху, о ћутању, о нама, о упознавању, пролазности, грешкама на путу, странпутицама и споредним колосјецима, наивности и наравно глупости (највише сопственој)… Колико ми је времена преостало? Да ли ћу успјети да бар неки од започетих послова (пројеката) приведем крају? Један од њих је и ријечник њемачко-српски/српско-њемачки за „посебне намјене“. Један ријечник, у свакодневном говору неуобичајених ријечи и израза, за књижевнике и пјеснике, јер са свим досадашњим познатим ријечницима сам потпуно незадовољан… И тако ми је цијели дан прошао у једној чудној игри смјене губљења свијести и размишљања…
И мени је жао што се нисам усудио да Вас прије контактирам, а могао сам то урадити прије три године – још крајем 2009… зашто нисам био довољно храбар, зашто сам био према свему неповјерљив, зашто сам постао то што јесам, зашто сједим у осами стијешњен зидовима, зашто и опет зашто, и тако у недоглед…
Да. Све што сте написали… Можда је тако најбоље. Вашу идеју и понуду за WordPress-блог бих прихватио, мада знам да је то за Вас само додатно оптерећење. Баш тако како сте сами и објаснили. Ја сам бих се, највјероватније у свему томе изгубио, можда посустао, све бацио и одустао… изгледа да ми је контрола потребна, па и то да ме неко (извините на изразу) „враћа у равнотежу“ и присили…….
Други живот ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ 