ИЗ ПИСМА ЛИЦА У РАСЕЈАЊУ (Мирослав Душанић)

Голубац, Дунав, кеј, 25. јул 2013. (Сн. Ив. Лукић)

Голубац, Дунав, кеј, 25. јул 2013. (Сн. Ив. Лукић)

Поштовани господине, Лукић!

Уопште ме не чуди Ваша скептичност, и сам сам у животу доживио све и свашта, али иза ријечи тог „писма“ стојим главом и сиједом брадом, управо ја, Мирослав Б. Душанић.
Вашој сумњи је сигурно допринијело и само писмо, које је срочено доста неспретно и на брзину. У последње вријеме (због болести и терапије) ми веома тешко пада писање дужих текстова…
и не само то, примијетио сам – што ме посебно плаши – да нисам у стању ни да средим сопствене забиљешке. Већина пјесама, посебно на српском језику, је сирова грађа, на којој је потребно много да се ради. Прије за то нисам имао времена због радних обавеза, данас сам спријечен болешћу… Но да Вас са тиме не гњавим и да пријеђем на разлог „ових писанија“.

Замолио бих Вас, да се не оптерећујете са „судбином ратних избјеглица у Србији“, бар када сам ја у питању. Не спадам у ту категорију расељених лица. Из Београда, тачније из Земуна и некадашње улице Максима Горког, сам „испарио“ за вријеме Милошевићеве владавине (02. децембар 1990. год., жену и дјецу сам извукао 14. марта 1991.), а за петама сам „због наводног антијугословенства и српског национализма“ имао службу државне безбједности. Југословенски пасош ми је одузет 01. децембра 1990, а већ у недјељу 02. децембра сам напустио Земун. Касније су мени и дјеци (али не и мојој жени) одузели југословенско држављанство – једноставно су нас исписали из књиге држављана.
Без држављанства смо били све до септембра 2010. године, када је жена успјела да дјецу упише у књигу држављана Србије, јер су сво троје рођени у Србији. Уз моју сагласност, жена је на неки начин (везе, сузе, брачна заједница, дјеца…) успјела да „изгура држављанство Србије“ за мене. Држављанство Србије сам дакле добио „женидбом са српском држављанком“, а не због тога што сам ја лично  Србин, стално пријављени грађанин бивше Републике Србије и носилац београдске личне карте од 1981. године.
Шта сам ја доживио прије бјекства и шта се догодило послије, није могуће описати са пар ријечи…

Само још укратко да поменем, да су због мене највише испаштали моји родитељи и моја сестра, који су живјели у Босни. Потом су избијали ратови и погоршавали положај, како мене тако и мојих ближњих.
Није згодно да Вас оптерећујем мојом судбином, само да наведем, да ми је отац умро 2007. год. Нисам присуствовао сахрани, јер као грађанин без држављанства нисам добио дозволу уласка у Босну и Херцеговину.
Сахрањен је на мени непознатом гробљу у Дервенти. Прву слику очевог гроба послао ми је Савко Пећић, новинар и пјесник из Дервенте (иако је родом из мог села, ја га лично не познајем, али је он познавао мог оца).
Сестра ми је у ратном вихору завршила у Чешкој, сада је грађанин те држве. Мајка ми је жива, али је тешко болесна. Иако посједујем српски пасош, ја још нисам био на Балкану, тешко сам оболио а и помало сам се у свему изгубио. Српски пасош сам добио ипак под доста необјашњивим околностима, преко конзулата у Хамбургу – уз велику помоћ тадашњег српског конзула, који је поријеклом из Крајине, чији су чланови породице и пријатељи избјегли из Босанског Петровца и постали нови грађани града Дервенте у Републици Српској.  Моја супруга и моје троје дјеце, мајка и сестра, али и „други мени блиски извори“, нису убијеђени да је сазрело вријеме за моју посјету Балкану. Плаше се да ми нешто и данас не „накалеме“, те не успијем поново да се вратим, јер старе структуре су доста добро и у новој власти заступљене, само су огрнуте новим рухом…

О ситуацији у издаваштву сам добро информисан, ни овдје у Њемачкој не цвјетају руже. Чак и некада велики издавачи се боре за опстанак, или су присиљени да се удружују са другима.
Пјесници немају шанси да буду објављени, изузеци су класици, те нека већ афирмисана имена. Или издаваштво по систему договорене размјене. Моја млађа кћерка је дипломирала на универзитету за књижевност,
медије и театар, занима се и волонтирала је на подручју лекторских послова и издаваштва, те добијам информације из прве руке. Пар седмица је провела и у „Културном центру“ у Београду.
У Њемачкој иза књижевних часописа стоје велике издавачке куће, универзитети или финансијска потпора од богаташа (великих фирми као што је Бош, банке или „партијске задужбине“).
Независни и мали издавачи се довијају на различите начине. Овдје цвјетају „самоиздати“, које је могуће стварно релативно јевтино реализовати – аутор добије ИСБН за неких 80 евра, уговори број примјерака (најчешће 300), откупи их и мора да их сам рекламира и препрода. Ако успије доштампава их итд., постоје наравно и друге „самоиздатске опције“. Мене то није никад занимало.

Већ извјесно вријеме – колико ми болест дозвољава – ишчитавам редом све Ваше прилоге (сакупио сам их и сада су ми сви преко мога блога доступни), мислим да сам схватио Ваше намјере и циљеве, и без икаквог „подилажења“ (немам потребе за тим, нисам то чинио, ни кад ми је глава била у торби) могу да кажем, да сам више него опчињен… толико упорности и енергије за евентуални „зрачак истине“…
То мора да се искрено цијени и поштује… бар сам ја тако учен, а и дјецу сам на тим основама одгојио…
(…)

____________ одломци из писма Мирослава Душанића,  (30. децембар 2012)

 

ЛеЗ 0003691 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s