Gomorrha / Гомора

Ästhetik
des Krieges

Душанић 2009

Душанић 2009

So wehrlos
wieder und
wiederholt
der Dichter
selbst
noch einmal
spricht
im Schatten
und still dir
ins Auge blickt
dann sinkt
nieder
mit Metaphern
und nichts
ändert sich
an all diesen
Achs
und Wechs
sowie das Wort
lebt
mit seiner
Last
fort und fort
wandelt mit
dem Blut
im Mund
so wie hier
so wie dort.

Естетика
рата

Тако беспомоћно
поново
и поновљено
пјесник
сам
још једанпут
збори
у сјенци
и мирно тебе
у око гледа
онда се
утапа
с метафорама
и ништа
се не мијења
на свим тим
уздасима
и јецајима
као и ријеч
живи
са својим
теретом
даље и даље
тумара
с крвљу
у устима
како овдје
тако и тамо.

* *
Es ist als löst sich alles sprechen
in ein Ur-Raunen auf
Du bist am Ende deiner Zeit
erinnerst du dich noch:
Es gab in deiner Seele eine ganze Welt
sie trug die Sonne in voller Reife
und der Tag dauerte sehr lang

Siehst du nicht ein: Alles ist vorbei
keine Schwalbe kehrt zurück
und bringt dich nach Haus
und nichts anders sein kann
als ein fauler Vers in dieser Welt

(Manche sagen ja, alles, was jemals passiert ist, bestehe ewig – aber nicht immer könne man dorthin zurück.)

 

* *
То је као да се раствара цијели говор
у једно пра-мумлање
Ти си на крају твога времена
сјећаш ли се још:
Постојао је у твојој души један цијели свијет
он је садржавао сунце у пуној зрелости
и дан је трајао врло дуго

Не увиђаш  ли: Све је прохујало
ни једна ласта се не враћа
и не доноси те кући
и ништа друго не може да постоји
осим једног лошег стиха у овом свијету

(Неки кажу да, све, шта се икада догодило, вјечно постоји – али не може се увијек тамо вратити.)
25. фебруар 2008.

 

An der Schwelle
(In Memoriam an Alexander Issajewitsch Solschenizyn)

Träg und schwer
das Bedürfnis nach Tod

Wortlos
trägt Falten und die angestauten Bilder
mit Empfindungen und Gedanken
zurück nach Haus‘

Die Heimat ist alles
was er hatte
mehr als jemals zuvor

 
 На прагу
(А. И. Солжењицину)

Невољна и тешка
потреба за смрћу

Без ријечи
носи боре и намножене слике
са утисцима и мислима
натраг кући

Отаџбина је све
што је имао
више него икад прије

 

 

Auf-brechten

Ich gestehe es: Ich habe
keine Hoffnung
als Dichter zu sterben
auch nicht auf der Bühne
mit einem  Messer in der Brust.

Ich weiß doch: Nur der Glückliche
ist beliebt
und der bin ich nicht.

Ich sitze am Straßenrand
sehe auf meinen Weg
und fürchte jeden Regentropfen.

 

 
Пре-брехтовати***
 
Признајем: Не гајим
наду
да умрем као пјесник
а ни на позорници
с ножем у грудима.

Познато ми је: Само онај срећан
је вољен
а ја то нисам.

Сједим на рубу цесте
гледам пут мој
и страхујем од сваке капи кише.

_____________
*** aufbrechen – провалити (продријети, ући), наступити (најавити се, показати се, вратити се), прекинути (растурити, разорити, уништити, сломити)… у пренесеном значењу: донијети одлуку (одлучити)
од Бертолд Брехт (Bertold Brecht) направљена/створена нова ријеч: brechten / aufbrechten – (пре)брехтовати = урадити, (пре)уредити, (пре)кројити, надоградити, поставити, (из)драматизовати, исценирати, (пре)увеличати, (на)филовати као Брехт…

 

Dämmerung
 
/…so still ist hier in meinem Zimmer, zwischen der Strenge der flachen Wände so leblos und öde. Das Dunkel nimmt seinen Lauf, kühl und tödlich. Das Licht ausgeht. Es wird Nacht ohne Mond./

Aber das Gefühl: Dem selbst
und der Nacht überlassen
ohne tröstliche Worte

Aber das Gefühl: Entfremden
gespenstisch mich auflösen
in dem Äther…

Ob ich deshalb Dich vermisse?

 

Помрачење

/…тако тихо је овдје у мојој соби, између строгости равних зидова тако беживотно и очајно. Тама окупира у свом налету, хладно и смртоносно. Свјетлост узмиче. Долази ноћ без мјесеца./
Али осјећај: Самом себи
и ноћи препуштен
без ријечи утјехе

Али осјећај: Отуђити
сабласно се расточити
у етеру…

Да ли сам Те се зато ужелио?

 

Ein Brief an Anton Potche

Ich würde sagen:

Das Exil befördert den Tod
und nicht nur –

Wer fortgeht – schiebt sich
in einen vagen Himmel

Tief in ihm brütet
seine Lyrik –

Und dann plötzlich
ein goldenes Schweigen

 

Писмо за Антона Потхеа

Ја бих рекао:

Егзил подстиче смрт
и не само –

Ко одлази – отиска се
у несигурно небо

Дубоко у њему превире
његова лирика –

И онда изненада
златно ћутање

 

Ein Wort

Es gab ein Wort
das im Kult der Aufopferung
Lippen suchte
Ein Wort
wie ein orthodoxer Mönch
unabhängig von der Zeit
Ich sang es im Schlaf
und flüsterte es
bis zum Ende des Traums
Jetzt suche ich es
möchte es aufschreiben
kann‘s nicht finden

 

 

Ријеч

Постојала је једна ријеч
која је у култу жртвовања
тражила усне
Једна ријеч
као православни монах
неовисна од времена
Пјевао сам је у сну
и шапутао
све док се не пробудим
Сада је тражим
радо бих је записао
а не могу да је пронађем

 

 

Gomorrha

Es ist gekommen, um all unsre Totems zu vereinen
und all unsere Völker.
                                                                 Ernesto Cardenal

Mit dem Feuer füllen sich alle Räume
alle Felder in dunklem Dunst.
Und für eine Zeitlang alles brennt,
alles fliegt, alles springt und zerfällt
in der feurigen Umarmung.
Nichts wird wie es war, denn
jeder ist durch dieses Gesetz gezeugt
und nur vorübergehend da.

 

Гомора

Дошла је, да све наше тотеме уједини
и све наше народе.
                                               Ернесто Карденал

С ватром се пуне сви простори
сва поља у тамној измаглици.
И једно вријеме све изгара,
све лети, све поскакује и пропада
у ватреном загрљају.
Ништа неће бити као што је било,
јер свако је по овом закону створен
и ту само пролазно.

 

Kreislauf

Hunderte Tote hausen in mir
Nacht um Nacht endlose Stunden
dieselbe Sprache sprechen
und jeden Morgen
aus ihren Schädeln
fliegen hunderte Tauben
zu den vier Pforten des Horizonts
und sie werden schon jahrelang
Tag um Tag immer erschossen

 
 
Кружно кретање

На стотине мртвих станују у мени
из ноћи у ноћ бескрајне часове
исти језик зборе
и сваког јутра
из њихових лобања
на стотине голубова полијећу
ка четири капије хоризонта
и већ годинама бише
из дана у дан увијек упуцани

 

Randnotiz für Gabriele Brunsch

Und im Untergrund bin ich
ein angeketteter Hund
und fremd
und nackt wie Frühling
im Industriegebiet

Nur in meiner Seele noch
versunken
mitten im Dunkeln
weilt stillredende Muse
des Didymos

 

Рубна забиљешка за Габриелу Брунш

И у подземљу сам
један везани пас
и стран
и огољен као прољеће
у индустријској области

Само у души мојој још
зароњена
у средишту таме
борави тихо говорећа муза
Дидимоса

 

Rätsel

Wenn wir lang genug
überlegen
es gibt kein Zurück
mehr
Zufälle lenken uns
von Anbeginn
in die verschiedenen
Richtungen
auch dieses Gedicht
enthält eine
Konnotation und
lässt unsre Herzen
durchbohren

 

 

Тајна

Кад довољно дуго
размислимо
не постоји више
повратак
од самог почетка
случајеви нас наводе
у различите
смјерове
и ова пјесма такође
садржи једну
конотацију и
препушта наша срца
простријелу
_______________ Из пропратног писма Душанића:
….
Господине Лукићу,
 
Шаљем Вам 11 текстова на њемачком и у мом препјеву (смисаоном – како мени више одговара, а не у дословном)
Нисам ништа посебно бирао… Сигуран сам да имам и бољих текстова. Посједујем једну гомилу, неке треба још да
препјевам, а неке су писане на српском.
То је тек прва пошиљка. Погледајте, размислите, не журите… Питајте, критикујте… Одбаците. Нећу се ја љутити. Ово
Вам кажем сасвим озбиљно….

ЛеЗ 0003679

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s