Одбацивање терета

Проклетство одласка

Завичај. Потенцијална локација Музеја Немогућег Ратара

Завичај. Потенцијална локација Музеја Немогућег Ратара. (С-и Србија, Фотодокументација „Заветина“, лето 2011. Снимак Ивана Лукића)

Мртвило удова бих поменуо
и оштар бол у глави
док овако сједим сам у ноћи
и ослушкујем тишину
поменуо бих писмо  пријатеља
исписано дрхтавом руком
ту на столу поред мог дувана
и недовршене стихове
и таблете против болова
и тужних сјећања
поменуо бих да ми вријеме
попут гипке гује неповратно
измиче и клизи ка понору
и да ми неке туђе сјенке
безгласно молитве читају…
Одбацивање терета

У крвотоку ниткови као и увијек. Намјерно
се ствара привид. И ништа није случајно.
Ни ратни покличи, ни војевање,
ни блијесак пуцња
неког хировитог момка из предграђа.
Ни на спектакуларан начин
било која друга
крвопролића. Све је то само изражајна
форма људског бића и дио потребе, да се
скрене пажња на себе.

И то је оно у нама најсуровије. Све је видно
и провидно. И излагање лешева.И кад
сузимо. И све те стилизоване мелодраме
из наших дворишта
и комшилука. Кад се као несвјесно, коса чупа,
прсти ломе, у груди лупа.
Потонуће

Жалост није у томе што је
Човјек ништаван
Него што је зао
У својој ништавности…

Никако да се сјетим ко је то
Рекао или написао
Важно и неважно ми се у
Љигаву масу стопило
И овај дан ми се као и многи
Други измигољио
И постао стран
Као да га нисам ни имао
Ни проживио

А да бих се поново одредио
Посежем за даљинским
Од телевизора
Гледам нижу се слике за
Сликом
Вијести са тржишта прате
Оне са берзе и рада
Незапосленост свугдје
У свијету
у порасту а моћ куповна
Опада

Са истока пристижу сасвим
Ексклузивне слике неке
О масакру и мртвима
Све сама дјеца и жене
Безимене
С лица мјеста специјални
Репортер
Скоро усхићеног гласа
А камера лепршаво прелијеће
Крваво обојене наслаге
Камена и опеке

Шта се то с човјеком збило и
Још увијек се дешава
Да му ни трагедије изузетно
Велике
Отупљени мозак више не
Изоштрава
Зар у срцу нема мјеста за бол
И самилости

И док по ко зна који пут
Повратак

Није довољно познавати само
Предјеле
Ни несане ноћи наше
Чежње пуне нису довољне
Ни жарка жеља за повратак
У те просторе
Нису довољни људи милостиви
Људи вољни или радознали
Да нас прихвате
Њих имамо и овдје гдје живимо
Са нама се пате
Ништа не оправдава наше
Снове
Како сањане тако и неисањане
Ако нема оних тамо
Који свакодневно
И кад је сунце и када киши
Погледају у небо
И само за нас отварају прозоре

Послије принудног ћутања

Отварам ријечи из књиге у књигу
Не марећи за поезију
Мада је кажу у њој све записано
И рођење и брак и смрт
И обузе ме неки немир
Онако из дубине неописив
Те отварам очи широм
И гледaм у близину и даљину
Покушавајући да пронађем пријатеље
И њиховa склоништa
Онa гдје проводе јутра и вечери
Дошло је вријеме да се и ја вратим
Да урликнем гласом грома
И уграбим дјелић њихове самоће
Тек толико да знају да сам ту
Поново разигран као облак пред кишу
И да им обзнаним у рукопису
Да ме из ко зна којег разлога
Смрт и овог пута мимоишла

Љешница

Љешница, Доњи Звижд, Запис (најстарије дрво у околини) (фотодокументација „Заветина“, 2011.)

Пјесници у пјесништву робују, али пјеснике и убијају, зар не…
(кратки осврт на пјесништво, послије ишчитавања стихова госп. Савка Пећића ПЕСЕ)
____________
Поезија је највјероватније једина област у којој влада потпуна демократија. Њеним објављивањем она постаје моја, твоја, његова, њена, ваша и наша. Може да се одбаци и зато се не одговара, али и да се прихвати… А ако се прихвати у њој је, не само дозвољено слободно кретање, него ју је могуће тумачити по нахођењу. Свако од нас проналази у њој своју истину, и не мора да се плаши да ће му је неко други преотети. Само је у пјесништву садржан „велики број  истина“ – или одређеније, тачно онолико колико има читалаца.

…Једино аутор, њеним објављивањем остаје осиромашен за пар стихова, који га напуштају и заувијек одлазе у бијели свијет. „Његову истину“ сви прекрајају , сви преиспитују, у њу сумњају, ње се плаше, њу негирају, сецирају, анализирају… Њој супротстављају једну огромну армију „провјерених и непровјерених истина“, која аутора „сваким прочитаним и протумаченим стихом“ бичује, над њим се иживљава, над њим ликује… Једино за аутора није предвиђена демократија. Он је сужањ, вјечито осуђен да живи у „своме ограниченом свијету“, једној врсти кућног притвора… А ако је наводно „за добробит заједници“, овог „створа“ можемо „по кратком поступку“, или срести у тамници…

Видети више: https://sites.google.com/site/tragovi1/pesnici-prevodioci/miroslavbdusanic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s