сад сам потпуно заборављен као ласта
сад сам потпуно заборављен као ласта
која одлети на југ и више се не врати
коме да кажем да је чамотиња тешка
кад нико и не зна да постојим…
Хилдесхајм; 07. 05. 2006.
(Св. мученик Сава Стратилат)
________ извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2013/04/blog-post_706.html
Потреба за Светошћу
Само је ријеч вјечна –
И небо…
У страху од погрешне
ријечи, ћутим у овој
тишини, мојој, светој.
Сваки потез, и свака
мисао, представљали
би искушење и гријех.
Дан по дан…
Ноћ по ноћ…
Са сузама и
осмијехом…
Ја, раб грешни у келији –
Мирослав Б. Душанић
Извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2013/04/blog-post_5286.html
Варвари долазе
читао сам писали неки пјесници
(па и они које радо читам и цијеним)
да варвари долазе и остах збуњен
које то нове варваре они очекују
зар нису варвари одавно дошли
ко су ови што нам узеше земљу
уселише се у наше куће и дворишта
пијанче и лумпују нашим улицама
псују нам мајке и вријеђају жене
бесрамно грле и љубе наше кћерке
зар су сви они само претходница
08. априла 2012.
Извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2013/04/blog-post_9406.html
Стварности су бројне
свако има свој штит
са којим се брани
свако има свој сан
са којим се храни
цвјета перуника у баштама
и нашим двориштима
док их миришемо, наизмјенично
марширају сјенке утвара и анђела
час кроз прозор, час преко зида
облаком, димњаком, кровом
пребројавају нас и пописују
навлаче омче око врата
онда летимо зраком као птице
високо на небу и слободно
противно свим силама гравитације
и зрију јабуке у воћњацима
румене и напућене као усне
једне од успаваних Ева из комшилука
стварности су бројне
гнијезде се грабежљиве птице
у чистим и испегланим постељама
тону у ноћ
и као помахнитали кољемо свиње
одвајамо цријева, бубреге, главе
мељемо месо, и смијемо се
и плачемо с јесењом кишом
у рукама врући кромпири и хљеб
и све то замијени сунчев зрак
посади се на крсту цркве Св. Марка
и посматра кровове и пролазнике…
стварности су бројне
возимо се бесциљно улицама града
помало припити и насмијани
шетамо Калемегданом
у глави тутњи историја, захуктала се
локомотива
из камених блокова искачу чудовишта
у зарђалим оклопима
исукали јатагане и видимо сва лица
некадашњих пријатеља
ту живописну мистерију на окупу
гледају нас смијешећи се
док ватрена лава са свих страна
и свим стазама од чичка и глога
гута предјеле светих врхова…
стварности су бројне
злокобни и хистерични пламени језичци
спаљују стабла до коријена
у звјезданој ноћи мјесец
осјенчи кровове сребрном кичицом
измигоље кућни духови
фасаде проговоре гласовима старих
власника и чује се шапат
кад затрепери лишће липе,
брезе у комшилуку преиспитују
изречена проранчаства о рату
о настрадалом брату поред млина
и стрицу утопљеном у кречану
о сестри, коју изнад куће на цести
нечијом клетвом сажеже Перунов гром
стварности су бројне
попут злокобних стријела из очију
дува кошава носећи пластичне кесе
и свађамо се, и нема више никога
на сусједној клупи
и облачи се из правца Земуна
док лица не постану изобличена
нејасна и мутна, на Светој Гори
бескрајно умножена тишина
у свакој од келија, клизе воштане сјенке
које ни вријеме не може да заустави
стварности су бројне
чекамо јунаке, развили заставе, враћају се
змијолике ниске, дуге и пуне
устремљених бајонета, који парају облаке
као колоне мрава и мајских кукаца
вуку рањене и мртвачке сандуке
миришу на крв а ми их грлимо
и славимо, за њихове крваве пирове
и походе израста нова свијест
и ми јечимо, истиснути зној и
наше сузе, као водена пјена са брзака
надилазе и плаве вријеме…
стварности су бројне
милују их руке Господа и Ђавла
кад се у њима појаве позната лица
вријеме је – – – – – – – – – – – – –
некад апстрактно, некад стварно
и горе отворене ватре
у неомеђеним просторима
и чују се гласови истрајни
у крајностима: псују, заповиједају
ликују, клизе мазно и нестају у јастуку
можда негдје на трави иза угла
испод расцвјетале трешње…
стварности су бројне
свако има свој штит
са којим се брани
свако има свој сан
са којим се храни
Извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2013/04/blog-post_22.html
ЋУТАЊЕ
већ данима не јављам се пријатељу
никако да напишем нешто радосно…
знојим се – тешко дишем – посрћем
путујем кроз ријечи као кроз пустињу
23. април 2010.
(Св. мученици Теранције, Африкан,
Максим, Помпије и остал. 36 с њима)
Извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2013/04/blog-post_17.html
ЛеЗ 0003682
