Ознаке

Пут према гробљу Доње мале , Поточић, Звижд

Господине Лукић, 

Није баш једноставно писати добронамјерним и искрено забринутим особама, поготово не оним, који са страхом ишчекују сваку немилу вијест и који би најрадије, свијет љубављу и разумијевањем испунили. Зато бих и ја радије да Вас слажем и кажем, да ми је боље, да сам добре воље, да ће ми сутра и свака нова јутра бити још дража и љепша… А и празници су били јединствена прилика да се човјек одмори, сретне драге особе, провесели, а оне у свијету далеко, од срца поздрави… Бар тако је требало да буде… 

Божићним празницима сам се увијек радовао, тако је било и ове године. Али… Чудно је то да се мени увијек „накачи и испријечи“ то  мало безобразно и безобзирно „али“… Овога пута, у то наизглед мало „али“, упаковала се болештина – више је не зовем „болест“, посвађали смо се – са цијелом својом пратећом свитом болова: пулсирајући, пробадајући, оштри и сијевајући, тупи, подмукли и изненадни, тутњајући, површински, дубоко продирући и исцрпљујући, кидајући, који сасијецају, у несвијест бацају, савијају или грче, они који протрче па се, као да им није доста, поново врате и на једном мјесту табанају, све док ти се у глави не смути, жестоки и љути, раздражујући, побјешњели и суманути, који успијевају сузу и из усахлих очију да истисну, они који те у фотељу сабију, у кревет притисну и гњаве, мрцваре, жаре и пале…

Све бих то да заборавим и прескочим… Лажимо се и рецимо да није битно, па да пријеђемо на посао… 

За „мој блог“ Вам шаљем био-библиографску биљешку (узмите само оно што сматрате важним), те једну фотографију са „мојим ближњима“. Замолио бих Вас, да ону коју сте већ поставили у блог са овом замијените… 

Јавићу Вам се чим се мало „опасуљим“ (дођем к себи)…

 Нека Вас здравље служи!

Ваш Мирослав

_____________   П.С.

У блогу господина Савка Пећића (мог земљака), објављена је једна пјесма и пар фотографија из мог завичаја, све је то мени намијењено… обрадовало ме је… Линк: http://pesa-pesa.blogspot.de/2013/01/blog-post_8.html

Advertisements