Ознаке

СВЕДОЧАНСТВО

Више од педесет година југословенска, а затим српска јавност, у низ генерација, пропушта да проучи, разоткрије, отворено изговори и предочи нашем друштву, интелектуалцима и свим натттим људима у целини, а нарочито ствараоцима, праву и пуну истину о оном шта се догодило и догађало у књижевној сфери; непосредно после II светског рата, и коју десетину година после тога, а што је било и јесте пресудно и за српску књижевност и за уметност уопште, за слободну реч у нашој земљи и нашем народу, као и за вредности које су створене и које се стварају, а онда и за исто-рију, дакле за истину у целини која је једна једина, а без које се ни данас не може отворено (без уведених обичаја, рецидива и без извесне неизмењиве праксе моћи од којих је то зависило и зависи) улазита у време које је пред.нама. Написане су и објављене, разуме се, многе књиге које дотичу наведену еру и наведену тему, публиковани многи дебели мемоари, интервјуи, изјаве, чланци, мишљења, полемике итд, о томе, разго-варало се о свим видовима појава у овом згуснутом, драматичном и судбоносном времену, прославили су се многи вредни и значајни људи нашег доба, и још вивде многи осредњаци, остављена је планина сведо- чанстава и докумената о свему томе, и човек не може да каже да то није довољно, у погледу количине. Не може се рећи ни да тежња за истином, за праведношћу и откривањем тајни сакривених догађаја, интервенција и сплетки није постојала, не постоји и да није испољена. Такође, потпуно је сад немогуће ући аd hoc у компетентну расправу с тим брдом материјала, простудирати га, систематизовати, одвајати жито од кукоља, спорити се с ауторима и присталицама, доказивати или изностити тезе, закључке, пледирати за исправке, допуне и заузимати се за истицање оног најтачније уоченог и суштински најјасније сагледа-ног… Најбоље снаге генерација које долазе мораће, додуше, ући и у тај велики посао, на корист наше културе, и то је истина. Али постоји једна чињеница која се потпуно намеће чим се о истини реченог времена почне говорити, а то је поремећај вредности, непорецив, који се у целокупном нашем друштву одиграо и успоставио, поремећај у који је огрезло наше друштво у целини за време овог периода, улазећи из кризе у кризу, те да је тај поремећај вредности потпуно логично захватио и вредности суђења, и још је ту. Нагласити овај моменат и ту почети може се без велике припреме. Лењост, несмелост, бусије оних који пресудно утичу на суђење и судове, на положај људи и оцеиу дела, центри моћи, власт са разним врстама и структурама паравдасти, заузете позиције личности и група кроз све ове деценије, моћи које су ос ганиле иа миру и на уживању и чак потврдиле многе лажне вредности, а саме узимале и узимају.. учешћа у суђењима, осудама, оценама, уздизању или уништавању не само вредносне скале, морала суђења, критеријума, него и самих конкретних дела и људи стваралаца – ето то су неки од узрока овог стања. Ова пракса влада у пуном свом сјају и данас. Наше је друштво и данас друштво без респектабилног ауторитета стручне, јавне и утицајне критике, на свим пољима, а на пољима делатне уметничке критике то је изразито. Човек се мора побунити против немоћи критике, али и против онаквих схватања вредности, стручности и истино-љубивости какве вредности и какве истине та критика прокламује, примењује, брани и шири! Прећуткује се, занемарује, лобира и навија. Судовање о вредностима, у нас још није стекло чврсту подлогу која би пози-тивним, истинитим вредностима била упориште, и која би се одлучно и са знањем супротставила многим неправедним и нетачним, често увредљивим пресудама, што су изрицани већ првих дана после рата… Нужно нам је потребна критика које би се успротивила пракси давно заснованој насилно и незналачки (у специфичним обрасцима који се морају једном већ анализирати), пракси услед које је поремећај вредности и зацарио и слабо се исправља; критика би морала да отворено, и с доказима, осветли сву манипулацију и сваки метод из времена социјализма, квазисоцијализма или реал-социјализма, како год хоћете. Методи тог времена и сад се примењују. Зашто? Зато што извикане, каткад напросто постављене, некадашњим методом издигнуте вредности формално важе и сада, а могу се одржати само на одржању и учвршћењу таквих метода, односно на одржању оних сила које су их и увеле, које су устоличиле онакво суђење какво је било потребно оном времену. Наша времена су још у судару. Али нашем времену једноставно више нису потребне лажне вредности, као што наше време просто вапи за афир-мацијом свих великих вредности које су остварене, познате великом броју зналаца, а потиснуте. Неке су чак готово уништене, али би се свакако могле спасти. Једноставно, треба отворено, сад, крајњи је час, говорити о сразу тих наших времена, која, великим делом у конфузији, трају. Морају се стари, погубни методи, начини, обичаји, навике из свих сфера живота, делатности и стваралаштва, изобичајити, отклонити из сфере суђења, дакле критике најпре. У суду о умет-ничком делу мора бити пресудна искључиво вредност створеног дела, вредност дела дакле, а не сјај личности, имена, које је (у неким свима нама видљивим случајевима) недодирљиво, перманентним ловостајем искључено из сваке (поновне, нове) критике, изузето из утврђивања какво место одиста заузима дотични аутор, одређен лик и његов учинак. Место у, рецимо, поезији, сликарству, науци и др, а не у политици, полицији, партијама, естаблишменту итд. Скраћено речено: наша кулура у целини, а уметничка дела и њихови аутори пре свега, морали би се подложити темељном, стручном, превредновању. Цела српска култура, од почетака до дана данашњег, мора се систематски подложити превредновању. То не би била дискусија, олаки, бахати, надобудни, рекламни, суд по извиканој ранг-листи, или несувисло брбљање текуће инстант-критике, него озбиљан научни пројект, естетско књижевно историјски посао, то би био и једини резон постојања нове критике и темељног модерног знања о уметности, познавање оствареног истинског Дела нашег народа. Што пре Влада, Скупштина, цент- ралне установе српског народа, као што су Академија, Универзитет, Матица, Народна библиотека, најважније Задужбине, најважнији издавачи, удружења писаца и уметничка удружења уопште, све велике новине, и наравно сви други позвани људи, што пре национална свест дође практично на ову идеју и не започне њено остваривање у пуној слободи и снабдевена средствима за то, тим боље. Али морамо, силом стварности, започети од чињенице да данас још, увелико, конце моћи настале на погрешним вредно стима „револуције“ (или напросто на криминалној и безобзирној навици моћних), држе многа крупна „имена“ и њихови трабанти који су на привилегију високих позиција без покрића навикли, почети од чињенице да је скривена стара пракса катастрофална, да је премоћ всза и утицаја – овде чеето и сасвим легалних – и данас очајно јака и да се судови који немају никакве везе са законима вредности уопште и данас овде намећу и могу наметнути као најјачи, тако да је њихова реч последња. А затим – и да још постоје живи уметници (као што постоје и многи делатници из свих социјалних и професионалних сфера) који су драстично оштећени, потиснути, покрадени, опљач-кани, изгнани и увређени, понижени и протерани, који се правде домоћи не могу), да постоје људи којима се њихови злотвори и даље смеју у брк, а и да јавност, (која делимично то и те како зна!) ништа не предузима да се неправде, на корист наше културе и уметности, колико толико исправе… Постоје још живи сведоци, маргинализовани зато да не би угрозиле нечије високе позиције, и који би, јер су понекад бивали на лицу места, могли сведочити, само када би били уважавани а не вређани. Српска јавност, она која је то у најбољем смислу речи (мада такозвани медији, такође врло мало, или нимало, у том смислу не доприносе, сем парцијалних кампања кад је у питању понека судбина у прошлости политички проказаних личности), српска јавност мора се, дакле, у највећој мери ангажовати против фактичне, понекад сензационализмима прикривене, пасивности професионалне стране нашег националног знања, морала и јавног деловања, активирати се свом снагом, да се најзад почне радити на победи истине и вредности, те да се подигне ниво не само стручне и компетентне оцене вредности или истине, него и глас приликом сваког чина и радње уперене против њих.

У знак верности и оданости Совјетском Савезу као првој земљи социјализма, чији су режим и устрој-ство утемељени на специфичном моралу III Интерна-ционале, те у духу Стаљиновог „решења националног питања“ (а и зато што је то код нас било практично једноставно и обављено по готовом рецепту), друга Југославија је усвојила не само систем република и аутономних покрајина на државном плану, него је сав друштвени живот, планску привреду, расподелу, удар-ничку (стахановску) изградњу, науку, школство итд, а пре свега све друштвене, струковне и професионалне организације, уобличила по јединственом крутом сис-тему и у потпуној копији совјетских установа, надлештава и професионалних кругова. Легално, по уставу, Контролна комисија је била врхунско министарство! Тајност је била принцип, народни непријатељ је овом устројству био оправдање, сигурност државе је била на првом месту. Шта то значи? То значи да је тајна полиција била све и свја. Режими совјетског типа у Европи, и на целом свету, су полицијске државе. У нашој историји, публицистици, друштвеним наукама, сећањима и расправама, иако се овај систем назива диктатуром, једноумљем, партијским и олигархијским аутархизмом, и не знам још како погрдно, веома се стидљиво, или углавном никако не помиње ова централна карактеристика Титовог режима. Друга Југославија је била држава полиције; какогод се звала, политичка полиција је била свемогућа, увек на првом месту. Друга су питања ко је њоме руководио, у коју сврху, да ли је ту било личних циљева и како су се различити циљеви (пре свега у борби појединаца за власт и око власти или, од самог почетка, на пољу тобожњих националних интереса и аспирација), али до дана данашњег занемарена је ова историјска и држа-вна, национална и етичка чињеница број 1, а од које је зависио буквално сваки појединац у овој земљи. Колико је тајна полиција била моћна, неприкосновена и пресудна за све и сваког јасно је свакоме ко је у ово време овде живео и делао, а тек иза те чињенице су лица, интереси, послушништво, агентуре, побуне и метежи у оквиру самих институција принуде и бесправља. То је главно обележје комунистичког режима. Сигурности (sekuritatea) је подређено све друго: судство, законодавство, војска, прцвреда, просвета, спорт и, наравно – култура! Зашто би култура била изузета? Напротив, култура је била полицијска мета прва на листи. (Доказ: у распаду Југославије авангардан је био, и први је обављен, распад у науци о језику, а затим одмах распад Савеза књижевника Југославије, то су биле прве ласте…) Осим тајног држања на узди моћне струје партизанштине, која је (1944-1948) једина била у стању да се покаже као опасан критичар врховне власти оличене у Титу, а што се приликом обрачуна с такозваним информбировцима исказало, и осим давања предности члановима етаблисмана који су долазили из предратног грађанског „напредног“ миљеа – јер су ови последњи били далеко послушнији – сем непрекидног скривеног и латентног надвлачења такозваних републичких националних политичких гарнитура – полиција је имала одрешене руке да надзире сваког становника и све привредне и друштвене установе. Из овог гнезда, из овог разлога, изигравајући демократску различитост интереса (у уметности тобож стилова, слободе свих цветова да расту) подржана је и контролисано вођена цела динамика сукоба унутар књижевног племена, дакле међу интелектуалцима (сукоб модернизам – реализам, а који се наставио на предратну борбу, делимично одиста књижевну и естетичку, такозвани сукоб на књижевној левици). Крлежа, као човек који није био у партизанима, потиснуо је народњаштво Назора и других бардова, а у Србији је дата предност (јако упрошћено речено) бившим надреалистима борцима, од којих су неки постали хероји и команданти војске. Испод жита постојале су и друге класичне интересне групе које су под знаком милости врховног вође спроводиле своју традиционалну немилосну књижевну, и другу, политику, гурајући своје људе на уносне положаје и организовано величајући и промовишући њихова (често ништавна) дела. Веома рано појавио се и нуклеус чисто националистичке српске струје, јер је национа-лизам, сада то видимо, свуда резервна     идеологија      комунизма.    Ова            национал-патриотска струја одржала се до дана данашњег, не либећи се нимало да за своје опције користи и саму полицију, будући да су неки и из ове групе били њени чланови. Речју, чланство књижевних кругова било је прожето агентима. Вероватно се никада неће обелоданити који су све познати, каткад и веома истакнути људи из редова уметника радили за полицију, будући или официри озне, удбе или како год већ, или само доушници и извршиоци прљавих послова полиције у установама културе, издаваштву, позориштима, међу ликовним уметницима и другде. Полиција није формирала своју моћ тако што би контролисала и надгледала рецимо писце, не, полиција је временом за тај задатак била састављена од писаца агената. Како је идеал тоталитаризма да сваки грађанин буде достављач, број писаца који су радили за разне озне и удбе је невероватно велик. Пошто је то срамота, ова тајна се чува и дан-данас и не верујем да би се припадност „органима“ (апарату репресије) могла доказати икако за било кога. Али ми ипак знамо. Некад је за истину довољно да је зна један човек, али у нас и данас многи од нас знају извесно барем десетак (мало речено) познатих имена која су подносећи извештаје шефовима тајних полиција – својим колегама по перу, некад истинито, али више инсинуаторски, причињавали велике тешкоће, зло, јад и неправду, а разуме се утицали тиме и на текуће вредновање и ранг-листе овенчаних, које су такође стваране или поништаване вољом тајне полиције. Данашњи читалац назваће ово можда претеривањем. Није претеривање. Говори се уопште да је режим о којем је реч био апсолутистички, диктаторски итд, али кад се пита зашто, сви углавном прескачу свемоћ полиције. Ова је опет, у лицу привилегованих (а у књижевности чешће уједно ништавних) писаца буквално одређивала не само положај аутора и њихових дела него и лични положај уметника као људи и грађана. Понављам: о томе се и данас најрађе ћути, а тако је било. Према томе, вредности и судбине савремених српских писаца и њихових дела до данас нису оцењиване, ни у новим околностима, по критеријумима саме уметности. А наследили смо уџбенике, енциклопедије, биографије, славу имена, споменике, називе улица и школа, лекеиконе и презентације у науци – ио вредноваи у које је извршило доба удбе. Највећи број директора великих издавачких иредузећа и новина, те директора позоришта били су активни чланови тајне полиције, ситни достављачи и њихове често пресудне положаје у разним установама и не рачунам. Велика диктаторска држава јесте држава страха, али страха власти од често измишљеног, али и од суштинског свог непријатеља, а овај се зове истина и вредност. Подручје уметности је велики транспарентни полигон на којем се вежба жандармерија духа и огледа стање друштва, књиге јесу главно, и добре књиге ће преживети све манипулације политике, али и стање и третман уметника од стране власти, стање правице и понашање славохлепних и моћи жељних скрибената велики су индикатор о томе како интерес, понос и дигнитет народа бивају оштећени ако се у уметничку сферу умеша слепа воља за моћ иначе петпарачке политике великих амбиција недоучених предузимача промене света.

=  извор: ЗАПИСИ / Лаза Лазић, нишки УНУС МУНДУС, летњи број 48/ 2014, стр. 265- 338. , стр. 306-310; 338

БЕЛЕШКА О ЛАЗИЋУ

Лаза Лазић (1929), песник, приповедач, есејист, писац књига за децу, преводилац. Био је уредник књижевних часописа и издавачких предузећа (Млада култура, Савременик, Рад, Култура...) Превасходно лирски песник, објавио је десетак књига песама (Интиме, Пловећи чардак, Трска, Лепа моћ, Светлосни зјап, Фантазмагорија у сутон…) Његови кратки есеји, белешке, лирске минијатуре, философски текстови и друго објављени су у књизи Шум лишћа. Објавио је велик број књига за децу, међу којима су роман Муња у капи росе, затим песме Општа историја патуљака, На дрвету чавка, приче Ветрова кћи и многе друге. Објавио је препеве уметничке књижевности са седам европеких језика. Активан на јавним трибинама. – Први пут се доноси један његов текст у „Заветинама“. Наслов прилога је придодат, уреднички.

Advertisements