Ознаке

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу косанице у топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу Косанице у Топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

Пред буру

1

Пред велику буру, која морске вале

Узбурка и дигне из црних дубина,

Пре но што небеса с облацима свале

Страховити хаос бездана и тмина,

После ког ће сунце обасјати жале

Чистије и лепше – настане тишина,

Зрак и вода замру, велике и мале

Поодлећу птице, морска површина

Потавни. Све живо што свежега зрака

И светлости тражи уклања се тада,

И настане кратка владавина мрака,

Омарине тешке, трулежи и гада.

Ал’, ускоро, силна бура све то збрише,

Зраку новог сунца да не смета више.

2

У животу друштва слично нешто бива;

Кад талог друштвени из срама и блата

У редове прве стане да избива,

Кад замрлост почне народ да захвата,

Народ, тај океан страшни, и кад јата

Грабљивица пруже своја крила сива

И крваве канџе пут народног злата,

Значи да хоризонт страшну буру скрива.

Чувајте се тада лажне величине,

Грабљивице гладне. Страшне срџбе држе

Народ још у миру. Усред те тишине

Припрема се бура, која ће вас брже

Збрисати са сунца него бес оркана

Прљаву гусарску барку с океана.[1]

Дед и унук

Уз’о деда свог унука,

Мет’о га на крило,

Па полако причао му

Што је скоро било.

Хвалио му нову храброст

И нове јунаке,

Куманово, Кајмакчалан,

Муке свакојаке.

Дете деду слушало

Па се чуду чуди,

И свом деди рече живо:

„Дедо, баш су луди!

Што да гину за слободу?

Наш учитељ данас

Рече да је краљ слободу

Извојев’о за нас“.[2]

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу косанице у топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

 Погните ниско главе…

Погните ниско главе, часни, искрени, смели,

Погур’те тела своја, говор’те мало тише,

У овој земљи за вас, који би правде хтели,

Сад нема места више.

Војску, која до јуче за страх још није знала,

Кукавац сад предводи;

Земљи, која рад части у смрт је децу слала,

Лопов – министар годи.

Школа је извор мрака, глупости и незнања.

Тргује се у цркви с Богом и с вером срамно,

У име родољубља траже се братска клања

И грубо насиље тамно.

Злато је Бог постало, за светог патријарха

Утајивача вештог поставише без стида.

Све живо, од пандура до оних крај монарха

Пред златом капу скида.

Подвалу варалице милошћом Божјом зову;

Полтрона: храбрим сином;

Коњокрадице гордо кроз земљу шећу ову

С највећим војним чином.

Све што је подло, ниско, све што год пузи, гмиже,

Лењост с незнањем тражи и злочину се клања;

То се у земљи овој на површину диже.

Поштен свет нек’ се склања!

Погните ниско главе, часни, искрени, смели.

Говор’те мало тише!

Лопужи и злочинцу, који би плена хтели,

Направ’те места више! [3]

==

[1] Republika, VII/32, 22. 04. 1923, 1.; „Protiv tiranije“…, 82-83.

[2] Republika, VII/33, 26. 04. 1923., 1.

[3] Republika, VII/35, 03. 05. 1923., 1; „Protiv tiranije“…, 77-78.

= изворСветислав Стефановић   БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. –   Приредио  Предраг  Пузић. АРТАС, Нови Сад, 2005.  ( Штампање књиге омогућено је средствима из фонда Антона Стефановића )

 

 

Advertisements