Ознаке

Ф. М. Достојевски  НАПИСАТИ КЊИГУ О ИСУСУ ХРИСТУ

ПРЕДГОВОР

Међу документима у књижевној заоставштини Достојевског нађена је забелешка: Написати књигу о Ису су Христу. Забелешка је настала по завршетку романа Браћа Карамазови, дакле, пред саму смрт славног писца. Не зна се тачно какву је књигу Достојевски имао у плану. Да ли би то био наставак романа Браћа Карамазови или посебно дело о Исусу Христу? Тајну је писац однео у гроб. На ту његову жељу Велики Инквизитор живота одговорио му је као некада Христу у севиљској тамници речима: „Ти немаш право да ишта додајеш ономе што си већ написао… Не, немаш право, јер све што би накнадно написао био би напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега на свету… Зар ниси често говорио и писао: човек треба да буде слободан“.

ДОСТОЈЕВСКИ: Књига о ИСУСУ ХРИСТУ.  (приредио -Љубомир Ранковић протођакон). - Глас цркве, Шабац, 2012. -  ISBN 978-86-7780-102-1 а) Исус Христос COBISS.SR-ID 274129415

ДОСТОЈЕВСКИ: Књига о ИСУСУ ХРИСТУ. (приредио -Љубомир Ранковић протођакон). – Глас цркве, Шабац, 2012. – ISBN 978-86-7780-102-1
а) Исус Христос
COBISS.SR-ID 274129415

Достојевски је, нажалост, брзо променио светом, а да није ни знао да је Књига о Исусу Христу, његово највеће животно дело, већ написана. Јер, из шире перспективе гледано, шта је друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о Господу Исусу Христу, Сину Божјем и Сину Човечјем? Може се слободно рећи да је дело Достојевског у последњих сто тридесет година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија, књига речи Божје. То дело је, збиља, својеврсно чудо над чудима у чијој основи је Христос и Његове две највеће заповести о љубави према Богу своме и према ближњему своме.

Ко год је од људи искрено и страствено трагао за собом и светом око себе, застајао је и надносио се над делом Достојевског, над тим књигама „светих чудеса“ као пред огледалом вечности ( sub specie eternitatis). Њима је гасио мучне и ватрене жеђи своје душе и свога бића. И свако је у том недогледном бездану над собом и под собом, у леду и тами историје и живота, уочавао свете ватре којима је ненасито хрлио да се осветли и загреје. Покрај тих светих ватри на давно остављеним домаћим огњиштима, увек би угледао Онога, „Јединога Безгрешнога“, који је из своје бескрајне луде љубави према човеку као Бог, просјаку сличан, походио земљу, да своју љубав посведочи највећом жртвом – смрћу на крсту, „ради нас и ради нашега спасења“. И увек би Он са радошћу дочекивао своју децу са најлепшом хаљином и златним прстеном. Те свете ватре у делу Достојевског су, у ствари, она места где се генијални писац, вечно заљубљен у Христа, својом ненад- чашном књижевном имагинацијом дотиче Њега, директно или индиректно. То су оне зелене оазе на којима застајемо и покрај којих се одмарамо од заморног пута, кроз славне романе: Зли дуси, Злочин и казна, Идиот, Младић, Браћа Карамазови

Као што савесни и пажљиви путник са својих путовања понесе и дарује драгим особама понеку вредну успомену, тако смо и ми сабрали сва та света места из дела Достојевског у једну књигу, за коју је већ славни аутор написао наслов пре више од 130 година, да њоме обрадујемо свој народ. На тај начин смо испунили његово животно завештање и уверени смо да се и његова велика хришћанска душа из „иних светова“ радује појави ове књиге. Радује се истом радошћу којом ће се, сигурни смо, обрадовати бројни читаоци и поштоваоци његовог дела и сви искрени боготражитељи и себетражитељи.

Нема сумње. литература Достојевског је „врх над врховима“ светског књижевног и уметничког стваралаштва. Она се горњим слојевима додирује и укршта са вечном Књигом Живота – Библијом. У обема застрашујуће кључа и тутњи вулкан „проклетих питања“, севају муње и грме громови „вечних тема“, али, увек се на крају као ехо и одговор, утеха и награда, јавља шум лаког поветарца Духа Светога и тихи глас Небеског Родитеља. Зато смо одлучили да уз текстове Достојевског у књизи поставимо текстове свете књиге Божје – Библије. Постављали смо их тематски из уже и шире перспективе. Настојали смо да у библијским тексто- вима сачувамо што шире целине, па смо уз поједина тематска поглавља постављали целе библијске књиге. Тако је у књигу стало девет библијских књига које представљају драгуље Светога писма. Оно што су душа и дух у човеку, то су ови одабрани текстови у делима Достојевског и у Библији. Без њих они су беживотни леш. Приљежном читаоцу, док буде читао ову књигу забрујаће „хармонија сфера“ свештених текстова и биће у прилици да доживи велики таворски сусрет, и сијање велике светлости преображења. Сусрет и љубав, заједништво и светлост, то је оно што је „једино потребно“ савременом човеку у овој епохи отуђености и осаме, ледених срца и мрклога мрака. Уверени смо да је ова књига драгоцени јеванђелски бисер, пронађено скривено благо у пољу, којим се небо купује.

Савремени човек живи данас у атмосфери високих тензија, сталне напетости, неизвесности и забринутости за своју будућност. Модерне технологије и све агресивнији и немилосрднији медијски ментални ннжењеринг, дробе и растачу његово биће и растурају његов духовни код боголикости. На делу је брутално рашчовечење човека. Није у питању благодатно библијско начело „Старо прође, гле, све ново постаде“; у питању је небивала декаденција духовног бића човековог. Атак на менталну и духовну структуру људске врсте. Људски „мравињак“ зида нову Вавилонску кулу. Присуствујемо мешавини језика, где нико никог не разуме И још горе од тога, човек не разуме самогасебе. Ово је доба великог неразумевања и великих губитака. Губећи Бога. човек губи и ближњега свога, а изгубивши све губи и себе. По библијском календару на реду  је потоп. Али овога пута не од дажда из неба и воде преко врхова Арарата, него потоп и плима људских глупости и неумља, неодговорности и непочинстава, зла и греха сваке врсте. Има ли лађе која може примити и спасити човека од новог потопа? Има. Вечна Нојева лађа јесте Црква Христова. Али, није овде реч о „црквеним зградама и клиру”, већ о „свенародној васељенској Цркви, која се остварује на земљи, уколико земља може на себи да је држи; која представља неуморну жудњу многомилионог верујућег народа Божјег у њој”. Ова књига је пут и путоказ ка тој лађи и ка путу спасења и избављења човека од свих искушења савремене цивилизације без компаса, чије се узде већ одавно вуку по земљи.

Достојевски је проповедник и сведок светлог и белог Јовановог јеванђелског хришћанства. Хришћанства љубави, радости и среће. Царства Небеског које почиње овде и сада. Које већ живимо и доживљавамо у поглављу о Старцу Зосими, при сусрету са Кнезом Мишкином, Макаром Ивановићем, Аљошом… Победама над искушењима у страстима Фјодора и Димитрија Карамазових, у мукама и очишћењу кроз „чистилиште сумње“ Ивана Карамазова и Раскољникова… и бројних других бесмртних ликова из романа великог писца.

Велики Учитељ и Мучитељ, како га је назвао српски Старац Зосима – Преподобни Јустин ћелијски, указао нам је излаз из свих човекових мука и искушења: „Он је увек долазио у цркву на јутрење или на рану литургију. Најчешће је долазио рано пре свих и одлазио после свих. Стане тако у угао, близу самих улаз- них врата, уз десни стуб да га не примете. Увек клечи и у сузама се моли. Догађало се, за све време службе да остане клечећи; ни једном да устане… Са великом снагом религиозног узбуђења приступао је Светом Причешћу… Сви смо ми знали да је то Фјодор Михаиловић Достојевски, само смо се правили да не знамо и да га не примећујемо. Није волео када га сви гледају. И тако брзо се окрене и изађе“. Ово сведочанство оставила је једна старица, удовица свештеника, која је често сретала Достојевскогу Знаменској цркви.

Владика Николај записао је на једном месту: „Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Жнвота. него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

Ко има уши да чује, нека чује!

Advertisements