Помрачење у егзилу / Душанић

Дуге ноћи су дошле довољно рано а дани се не повратише чак се ни Господ није указао у моме скровишту али такође тамо – писала мајка – није сваки сан који је она сањала њој припадао и она се увијек за језик угризала од разочарења када је сунце излазило и залазило и схватила је зурећи…

Писмо пријатељу (Душанић – Лукићу)

Уочи Бадњег дана, 2013. Јучер је болест мојим тијелом и даном потпуно овладала, као да се за нешто, мени непознато, светила. И свом силином се наме окомила… А мислим да за то није имала никаквог разлога, ништа јој посебно нисам урадио, нисам је негирао, нисам је ни заборавио, нисам јој се ни супротстављао… Зато сам…