НАПИСАТИ КЊИГУ О ИСУСУ ХРИСТУ

Издвојено

Ознаке

Ф. М. Достојевски  НАПИСАТИ КЊИГУ О ИСУСУ ХРИСТУ

ПРЕДГОВОР

Међу документима у књижевној заоставштини Достојевског нађена је забелешка: Написати књигу о Ису су Христу. Забелешка је настала по завршетку романа Браћа Карамазови, дакле, пред саму смрт славног писца. Не зна се тачно какву је књигу Достојевски имао у плану. Да ли би то био наставак романа Браћа Карамазови или посебно дело о Исусу Христу? Тајну је писац однео у гроб. На ту његову жељу Велики Инквизитор живота одговорио му је као некада Христу у севиљској тамници речима: „Ти немаш право да ишта додајеш ономе што си већ написао… Не, немаш право, јер све што би накнадно написао био би напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега на свету… Зар ниси често говорио и писао: човек треба да буде слободан“.

ДОСТОЈЕВСКИ: Књига о ИСУСУ ХРИСТУ.  (приредио -Љубомир Ранковић протођакон). - Глас цркве, Шабац, 2012. -  ISBN 978-86-7780-102-1 а) Исус Христос COBISS.SR-ID 274129415

ДОСТОЈЕВСКИ: Књига о ИСУСУ ХРИСТУ. (приредио -Љубомир Ранковић протођакон). – Глас цркве, Шабац, 2012. – ISBN 978-86-7780-102-1
а) Исус Христос
COBISS.SR-ID 274129415

Достојевски је, нажалост, брзо променио светом, а да није ни знао да је Књига о Исусу Христу, његово највеће животно дело, већ написана. Јер, из шире перспективе гледано, шта је друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о Господу Исусу Христу, Сину Божјем и Сину Човечјем? Може се слободно рећи да је дело Достојевског у последњих сто тридесет година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија, књига речи Божје. То дело је, збиља, својеврсно чудо над чудима у чијој основи је Христос и Његове две највеће заповести о љубави према Богу своме и према ближњему своме.

Ко год је од људи искрено и страствено трагао за собом и светом око себе, застајао је и надносио се над делом Достојевског, над тим књигама „светих чудеса“ као пред огледалом вечности ( sub specie eternitatis). Њима је гасио мучне и ватрене жеђи своје душе и свога бића. И свако је у том недогледном бездану над собом и под собом, у леду и тами историје и живота, уочавао свете ватре којима је ненасито хрлио да се осветли и загреје. Покрај тих светих ватри на давно остављеним домаћим огњиштима, увек би угледао Онога, „Јединога Безгрешнога“, који је из своје бескрајне луде љубави према човеку као Бог, просјаку сличан, походио земљу, да своју љубав посведочи највећом жртвом – смрћу на крсту, „ради нас и ради нашега спасења“. И увек би Он са радошћу дочекивао своју децу са најлепшом хаљином и златним прстеном. Те свете ватре у делу Достојевског су, у ствари, она места где се генијални писац, вечно заљубљен у Христа, својом ненад- чашном књижевном имагинацијом дотиче Њега, директно или индиректно. То су оне зелене оазе на којима застајемо и покрај којих се одмарамо од заморног пута, кроз славне романе: Зли дуси, Злочин и казна, Идиот, Младић, Браћа Карамазови

Као што савесни и пажљиви путник са својих путовања понесе и дарује драгим особама понеку вредну успомену, тако смо и ми сабрали сва та света места из дела Достојевског у једну књигу, за коју је већ славни аутор написао наслов пре више од 130 година, да њоме обрадујемо свој народ. На тај начин смо испунили његово животно завештање и уверени смо да се и његова велика хришћанска душа из „иних светова“ радује појави ове књиге. Радује се истом радошћу којом ће се, сигурни смо, обрадовати бројни читаоци и поштоваоци његовог дела и сви искрени боготражитељи и себетражитељи.

Нема сумње. литература Достојевског је „врх над врховима“ светског књижевног и уметничког стваралаштва. Она се горњим слојевима додирује и укршта са вечном Књигом Живота – Библијом. У обема застрашујуће кључа и тутњи вулкан „проклетих питања“, севају муње и грме громови „вечних тема“, али, увек се на крају као ехо и одговор, утеха и награда, јавља шум лаког поветарца Духа Светога и тихи глас Небеског Родитеља. Зато смо одлучили да уз текстове Достојевског у књизи поставимо текстове свете књиге Божје – Библије. Постављали смо их тематски из уже и шире перспективе. Настојали смо да у библијским тексто- вима сачувамо што шире целине, па смо уз поједина тематска поглавља постављали целе библијске књиге. Тако је у књигу стало девет библијских књига које представљају драгуље Светога писма. Оно што су душа и дух у човеку, то су ови одабрани текстови у делима Достојевског и у Библији. Без њих они су беживотни леш. Приљежном читаоцу, док буде читао ову књигу забрујаће „хармонија сфера“ свештених текстова и биће у прилици да доживи велики таворски сусрет, и сијање велике светлости преображења. Сусрет и љубав, заједништво и светлост, то је оно што је „једино потребно“ савременом човеку у овој епохи отуђености и осаме, ледених срца и мрклога мрака. Уверени смо да је ова књига драгоцени јеванђелски бисер, пронађено скривено благо у пољу, којим се небо купује.

Савремени човек живи данас у атмосфери високих тензија, сталне напетости, неизвесности и забринутости за своју будућност. Модерне технологије и све агресивнији и немилосрднији медијски ментални ннжењеринг, дробе и растачу његово биће и растурају његов духовни код боголикости. На делу је брутално рашчовечење човека. Није у питању благодатно библијско начело „Старо прође, гле, све ново постаде“; у питању је небивала декаденција духовног бића човековог. Атак на менталну и духовну структуру људске врсте. Људски „мравињак“ зида нову Вавилонску кулу. Присуствујемо мешавини језика, где нико никог не разуме И још горе од тога, човек не разуме самогасебе. Ово је доба великог неразумевања и великих губитака. Губећи Бога. човек губи и ближњега свога, а изгубивши све губи и себе. По библијском календару на реду  је потоп. Али овога пута не од дажда из неба и воде преко врхова Арарата, него потоп и плима људских глупости и неумља, неодговорности и непочинстава, зла и греха сваке врсте. Има ли лађе која може примити и спасити човека од новог потопа? Има. Вечна Нојева лађа јесте Црква Христова. Али, није овде реч о „црквеним зградама и клиру”, већ о „свенародној васељенској Цркви, која се остварује на земљи, уколико земља може на себи да је држи; која представља неуморну жудњу многомилионог верујућег народа Божјег у њој”. Ова књига је пут и путоказ ка тој лађи и ка путу спасења и избављења човека од свих искушења савремене цивилизације без компаса, чије се узде већ одавно вуку по земљи.

Достојевски је проповедник и сведок светлог и белог Јовановог јеванђелског хришћанства. Хришћанства љубави, радости и среће. Царства Небеског које почиње овде и сада. Које већ живимо и доживљавамо у поглављу о Старцу Зосими, при сусрету са Кнезом Мишкином, Макаром Ивановићем, Аљошом… Победама над искушењима у страстима Фјодора и Димитрија Карамазових, у мукама и очишћењу кроз „чистилиште сумње“ Ивана Карамазова и Раскољникова… и бројних других бесмртних ликова из романа великог писца.

Велики Учитељ и Мучитељ, како га је назвао српски Старац Зосима – Преподобни Јустин ћелијски, указао нам је излаз из свих човекових мука и искушења: „Он је увек долазио у цркву на јутрење или на рану литургију. Најчешће је долазио рано пре свих и одлазио после свих. Стане тако у угао, близу самих улаз- них врата, уз десни стуб да га не примете. Увек клечи и у сузама се моли. Догађало се, за све време службе да остане клечећи; ни једном да устане… Са великом снагом религиозног узбуђења приступао је Светом Причешћу… Сви смо ми знали да је то Фјодор Михаиловић Достојевски, само смо се правили да не знамо и да га не примећујемо. Није волео када га сви гледају. И тако брзо се окрене и изађе“. Ово сведочанство оставила је једна старица, удовица свештеника, која је често сретала Достојевскогу Знаменској цркви.

Владика Николај записао је на једном месту: „Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Жнвота. него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

Ко има уши да чује, нека чује!

Из „Бунтовних песама“ Светислава Стефановића

Издвојено

Ознаке

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу косанице у топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу Косанице у Топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

Пред буру

1

Пред велику буру, која морске вале

Узбурка и дигне из црних дубина,

Пре но што небеса с облацима свале

Страховити хаос бездана и тмина,

После ког ће сунце обасјати жале

Чистије и лепше – настане тишина,

Зрак и вода замру, велике и мале

Поодлећу птице, морска површина

Потавни. Све живо што свежега зрака

И светлости тражи уклања се тада,

И настане кратка владавина мрака,

Омарине тешке, трулежи и гада.

Ал’, ускоро, силна бура све то збрише,

Зраку новог сунца да не смета више.

2

У животу друштва слично нешто бива;

Кад талог друштвени из срама и блата

У редове прве стане да избива,

Кад замрлост почне народ да захвата,

Народ, тај океан страшни, и кад јата

Грабљивица пруже своја крила сива

И крваве канџе пут народног злата,

Значи да хоризонт страшну буру скрива.

Чувајте се тада лажне величине,

Грабљивице гладне. Страшне срџбе држе

Народ још у миру. Усред те тишине

Припрема се бура, која ће вас брже

Збрисати са сунца него бес оркана

Прљаву гусарску барку с океана.[1]

Дед и унук

Уз’о деда свог унука,

Мет’о га на крило,

Па полако причао му

Што је скоро било.

Хвалио му нову храброст

И нове јунаке,

Куманово, Кајмакчалан,

Муке свакојаке.

Дете деду слушало

Па се чуду чуди,

И свом деди рече живо:

„Дедо, баш су луди!

Што да гину за слободу?

Наш учитељ данас

Рече да је краљ слободу

Извојев’о за нас“.[2]

Слике са путовања: Куршумлија, престоница Немањића, остатак цркве Богородичине на ушћу косанице у топлицу (Сестре Соколовић, новембар, 2014)

 Погните ниско главе…

Погните ниско главе, часни, искрени, смели,

Погур’те тела своја, говор’те мало тише,

У овој земљи за вас, који би правде хтели,

Сад нема места више.

Војску, која до јуче за страх још није знала,

Кукавац сад предводи;

Земљи, која рад части у смрт је децу слала,

Лопов – министар годи.

Школа је извор мрака, глупости и незнања.

Тргује се у цркви с Богом и с вером срамно,

У име родољубља траже се братска клања

И грубо насиље тамно.

Злато је Бог постало, за светог патријарха

Утајивача вештог поставише без стида.

Све живо, од пандура до оних крај монарха

Пред златом капу скида.

Подвалу варалице милошћом Божјом зову;

Полтрона: храбрим сином;

Коњокрадице гордо кроз земљу шећу ову

С највећим војним чином.

Све што је подло, ниско, све што год пузи, гмиже,

Лењост с незнањем тражи и злочину се клања;

То се у земљи овој на површину диже.

Поштен свет нек’ се склања!

Погните ниско главе, часни, искрени, смели.

Говор’те мало тише!

Лопужи и злочинцу, који би плена хтели,

Направ’те места више! [3]

==

[1] Republika, VII/32, 22. 04. 1923, 1.; „Protiv tiranije“…, 82-83.

[2] Republika, VII/33, 26. 04. 1923., 1.

[3] Republika, VII/35, 03. 05. 1923., 1; „Protiv tiranije“…, 77-78.

= изворСветислав Стефановић   БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. –   Приредио  Предраг  Пузић. АРТАС, Нови Сад, 2005.  ( Штампање књиге омогућено је средствима из фонда Антона Стефановића )

 

 

Поезија политике, политика поезије / Миодраг Мркић

Издвојено

Ознаке

3.

Титово магијско „прогањање“ уметника

Прогањање 0,5 Рома и 0,5 Србина

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-4 821.163.41-92 МРКИЋ, Миодраг, 1932 - Краћи огледи : (поезија политике - политика поезије) . 2 / Миодраг Мркић. - Београд: М. Мркић, 2014 (Београд :ДМД). - 204 стр.: илустр. 21 цм. Ауторова слика. - Тираж 150. - Библиографска белешка: стр. 196 - 199 ISBN 978-86-913859-8-9 COBISS.SR-ID 209267724

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-4
821.163.41-92
МРКИЋ, Миодраг, 1932 –
Краћи огледи : (поезија политике – политика поезије) . 2 / Миодраг Мркић. – Београд: М. Мркић, 2014 (Београд :ДМД). – 204 стр.: илустр. 21 цм.
Ауторова слика. – Тираж 150. – Библиографска белешка: стр. 196 – 199
ISBN 978-86-913859-8-9
COBISS.SR-ID 209267724

Познато је да је Тито, титоизам, многе „прогањао“, нарочито интелектуалце. Разне врсте дисидената. Вероватно је најмагичније, чудесно „плаћено дисидентство“. „Примера за углед“, узора, узорака, образаца… Модела, парадигми има.

Можда је за мене овог тренутка парадигматично у „прогањању“, „прогањање“ сликара Миће Поповића.

Уписао ликовну академију… Многи нису имали право на студирање из политичких разлога.

…Задарска група, уметничка, радикална… И успела да превари режим… Многи нису… И много су главом плаћали. Највероватније је да су титоизму били потребни такви „радикали“ због и ради Запада… Несврстаности. Но, „прогањање“ титоистичко несврстано се наставља и Поповић излаже у „Цвијети Зузорић“. Диктаторски, свирепи титоизам наставља са

прогањањем радикалног сликара Задарске групе и он има самосталну изложбу, и још горе – „добија студијску стипендију за боравак у Француској, у Паризу, одакле одлази на студијско путовање у Грчку, Египат и Италију“. Но, тирански режим титоизма и ту не стаје: „Ређају

се изложбе у Паризу, Милану, Ријеци, Београду, Хагу, Новом Саду, Мајнхајму, Лондону, Бруклину, Венецији, Риму, Стокхолму, Калкути, Бомбају, Њу Делхију…“ Али, сурови режим самоуправни-несврстани и ту се не зауставља.

Мића Поповић, као првоборци хришћански којима се бави и апокрифна литература, све издржава. Чак пише сценарија, песничка дела, снима филмове. Све то он издржава јер је прави борац против комунизма. Он може јер је националиста, Србин и то само 0,5, а друго 0,5 је Ром (Циганин). Шта би он све поднео у својој вери против комунизма да је 100% Србин. Он је против Југославије јер… Он је Србин… И са вером у антикомунизам, као

и многе „комуњаре“, он реализује свој велики опус и да се из Старог сајмишта пресели у највећи атеље, у куполу САНУ.

Хвала Богу и онима који су га сместили у куполу САНУ.

Читалац вероватно види каква је и колика је мудрост Србина, и то 0,5, када је успео „да прејебе“ и режим титоизма и САНУ. И то за време када су многи губили главе за време титоизма, свеједно да ли на Голом отоку, у затворима, у „саобраћајним несрећама“, на границама.

Он тако, и многи други као он. Неки су у „прогањању“ спавали у хотелу Москва. У становима их посећивали амбасадори Америке. Неки су 30-40 година објављивали, излагали. „Прогањани“, дисиденти, а њихова самоуправно-несврстана национално-бићевита сочиненија штампана у више хиљада примерака о државном трошку. Њихове књиге и текстови били су у школским програмима, у читанкама. Дакле, на кључним местима за одгој

нових самоуправних национално-бићевитих кадрова. За комитете, директоре, одговорне уреднике, министре, амбасадоре.

Њихови текстови у читанкама. Награде са идеолошким бућкуришем „научним“ – марксизам и самоуправљање предмет „раван“ математици и физици.

Шта сам могао? Текстове оца нације и друге уз известан ризик да будем „случај“, тема комитета, тумачио сам ђацима као примере тривијалне литературе, примере књишкости. А „све је боље од књишкости“ (Жид).

Да се не огрешим о многе „прогањане“, „бардове глумишта“, „доајене“ књижевне, режисере, филозофе, социологе, научнике, академике… Грдне стотине хиљада радничке класе и школованог пролетеријата је извезено као „највеће богатство“. Наравно, тиха контрареволуција, „револуција која тече“, „перманенетна револуција“ Троцког је текла и утекла у крваву кланицу распада СФРЈ уз велику помоћ… Да…

Не, не знам чији се сан остварује. Можда оца нације и мајке нације. „Бораца за српско национално биће.“ „Небеског народа.“ „Плаћених дисидената.“ Прљавих ситних тајкуна у култури, уметности. Давно је затворена књижара и антикварница у згради Албаније… Нолитова књижара… Претворене су у бижутеријски кичерај, трговачки.Ових дана пролазим поред СКЗ и… Антикварна књижара „претворена“ у трговачку радњу. Не разумем се које и какве робе. И многе друге књижаре… Доживео сам претварање антикварнице СКЗ као лични удар. Био сам обузет…

Сутрадан сам се пробудио са сликом о том бутику. Посумњао сам – можда сам сањао. Отишао сам да проверим губљење антикварнице. Удар у историјски национални идентитет.

Када сам другог дана отишао и загледао добро шта је унутра, схватио сам се да је то неки ресторан брзе хране. Стаклени зид скоро је личио на неку сиву мрежу од текста рекламног исписаног латиницом. Да, уклапа се. Остварују се нечији снови – у бившој антикварници, знаку историјског националног идентитета српског, Српске књижевне задруге, латиницом згушито. Тесно у ресторану, да не кажем за једење, но ресторану за ждерање. Слободно

рецимо, сада се ждере сува храна, брза храна… Вештачка… Не једе се. Човек седи и једе.

Пси и мачке ждеру у граду, на улици, на ћошковима. Крезуба омладина се бори да прогута несажвакану храну у ходу, на ћошку… Бори се да прождере.

Место антикварнице СКЗ, сада је ждераоница СКЗ, рекламирана латиницом. Можда се слаже.

СКЗ и даље србује и замера Нишу што нема претплатника „Два штапића“ – фирма.

Симболичка супстанца која је у сржи разарања СКЗ.

Два – „…смењивање, различитост, сукоб, зависност… Супротни полови.“

А штап сада симбол на антикварници СКЗ, сада ждераоница. Штап: ауторитет, судска власт, милосрдност…

Па да – милосрдна „два штапића“ биће према СКЗ небеског народа, помазаног народа, са посебним посланством.

Многи дисиденти плаћени „изгубили су част и углед“. Али се испоставило да су кудикамо боље живели од оних који су имали част и углед. У Титовој самоуправној-несврстаној СФРЈ се добро живело без части и угледа. Онако без части и угледа јурнули су на динар, долар, марку и сада „еуро“. И дан-данас налазе мртве на улицама, у подрумима, у становима, оне који умиру са чашћу и угледом. Или су погинули или штрајкују испред Владе.

Многе књижевнике време прећуткује, тако као да су им заштићени подаци о личности и делу.

Мићу Поповића смо узели као парадигму „плаћеног дисидентства“ магијског. Титоистичко прогањање. Има их колико хоћете. У „партизанском покрету“, „један од аутора Устава СФРЈ“, „научни саветник за теорију државе“, филозофију. Наравно, „немилосрдни“ титоизам у прогањању се ту не зауставља, но наставља: прогањани „постају дописни чланови САНУ“, затим „редовни чланови САНУ“, „сврстани међу прве дисиденте“, „удаљени са универзитета“ и то са платом, а да не раде. Постаје „члан“, „члан“, „члан“… Члан одбора, редакција… Круна „прогањања“ су њихове награде: Седмојулска, Ореден заслуга за народ, Ореден рада, Медаља за храброст… И народ не штеди награде. Богами, друг-господин, господин-друг, плаћени дисидент магијског прогањања, Мића Поповић, 0,5 Србин и 0,5 Ром, може да позавиди оваквом прогањању. Треба изабрати Мис и Мистера прогањања „плаћеног дисидентства“.

Огромна сарадничка мрежа грађана у земљи, свуда у свету. Напредовање у животу тих грађана, па и до самих врхова у појединим областима.

Када се зна и говори о „Титовој удбашкој машинерији смрти“… Они – плаћени дисиденти“, па и академици, говоре о томе како су успели да „прејебу титоизам“. Они 0,5 Срби и 0,5 Роми, они Србенде и Црногорчине… Они успели да „пређу“ ДБ. Југословенска тајна служба ликвидирала је многе… Нерасветљено… Идеолошки патриотизам… Аутократска власт Тита…

И непотребна убиства… Наравно, сви водећи у службама користе криминалце. И Хрвати, и Срби, и Македонци и… Борци за рушење комунизма и њихове везе са криминалцима. Досијеа се не откривају…

„Титова удбашка машинерија“ за заслуге и добро обављене послове „преко“, добијала је новац и чињене су јој разне друге услуге, попут доделе станова, кућа или кафића. Њена тајна полиција „чистила је“ по свету своје политичке противнике који су подвучени „црвеном бојом“. Инспектори су имали екипе јаче од државе.

Ако је „Титова удбашка машинерија“ тако ревносно „чистила преко“, тешко је веровати да јој није било стало до „хигијене“ у самој СФРЈ, самоуправно-несврстаној. Да су плаћени дисиденти били нехигијена друштва – не би опстали. Они су заузврат добијали титуле, положаје, награде.

= извор: подножје фотографије горе. Одломак по избору уредника. Стр. 134-136

Кратка белешка: Виталност овог аутора је, свакако, за дивљење. Мркићева најновија књига компонована је из пет делова: 1. Раније објављени огледи са прилозима ( одломци из есејистичких књига „Демонско у поеми „То мајка више не рађа“ Јован Дујовић, 2009, стр. 61-87; „Политичко биће или државни грађанин“ одломци из књиге М. Мркића Последња сфера мистике – Књига о Белатукадрузу, 2013, стр. 99- 108, 300-303, и 500 – 502; „Огледи о поезији Мирослава Тодоровића“, 2011, стр. 15, 281-285, и др.) , 2 Нови краћи огледи (Излет у ангажовано лирско ЈА, Метатекст достојан ЖНушића, Титово магијско „прогањање“ уметника, Ковачи и поткивачи и др. ), 3. Иверје са есејистичке депоније, 4. Есејиста Миодраг Мркић, и 5. Књишке патње. И ова најновија књига професора и писца Мркића, који је зашао у девету деценију живота, потврђује доследност овог аутора, и у „извесној плаховитости, есејистичким застојима, ретардацијама и извесном „контролисаном расулу мисли“ – како пише на крају биографских одредница овог аутора, али и храбрости да се суочи са темама и проблемима, које српско и југословенско друштво – упорно избегава и после смрти и упокојења највећих архитекти тзв. самоуправног социјализма, перфидног титоизма.

Била би добро да је ова књига имала и свог одговорног уредника, који не би допустио неке аљкавости око прелома, и штампања, и не мали број шт. грешака.Међутим, упркос свему, и мањкавостима ове књиге, добро је да је одштампана и оваква. Јер оваквих књига мало има у овој малој земљи на брдовитом  Балкану.

Testament kraljice Marije

Издвојено

Ознаке

SUDSKA rehabilitacija kraljice Marije bila je neophodna da bi njeni naslednici mogli u postupku restitucije da dobiju imovinu koja je iza kraljice ostala. U pitanju su kuća u Abardarevoj 1 u Beogradu, dvorac u Miločeru, dvorac na Bledu, 29 parcela u Gornjoj i Donjoj Radovni u Sloveniji, i letovalište Mežakli na 43 hektara, 14 kilometara od Bleda.

Svu kraljičinu imovinu, kako saznaju „Novosti“, trebalo bi da naslede potomci njena dva sina Tomislava i Andreja. Dvojici sinova ona je testamentom od 24. februara 1960. ostavila sve svoje nepokretnosti i lične stvari. Kako je u tački 14 ovog testamenta navela, svom najstarijem sinu, kralju Petru Drugom, nije ostavila ništa jer „on već prima odgovarajuće provizije iz drugih izvora“, a i ona mu je „tokom svog života poklonila lične posede velike unutrašnje i sentimentalne vrednosti“.

Neposredno posle rehabilitacije kraljice, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević izjavio je da je ona praktično već rehabilitovana zakonom iz 2001, pa je sudska rehabilitacija bila bespotrebna. Jer, tim zakonom je stavljen van snage Ukaz iz 1947, kojim je svim Karađorđevićima oduzeto državljanstvo i imovina.

PREPREKA Do sada su rehabilitovani knez Pavle Karađorđević, princ Tomislav, princ Andrej i kneginja Olga. Jedini za kog njegov naslednik, princ Aleksandar, nije podneo zahtev za rehabilitaciju jeste kralj Petar Drugi Karađorđević, jer prestolonaslednik veruje da je i njegov otac već rehabilitovan zakonom iz 2001. Da li će to prepreka biti u postupku restitucije, i u kojoj meri, tek će se videti.

– Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 14. aprila, kojim je sudija Predrag Vasić usvojio zahtev za rehabilitaciju, utvrđuje se da je ništavan Ukaz Predsedništva Prezidijuma od 8. marta 1947. Ništavne su i sve njegove pravne posledice. To znači da se NjKV kraljica Marija ima smatrati neosuđivanom – objašnjava Dušanka Subotić Homen, pravni zastupnik Karađorđevića.

Ona dodaje da je upravo to razlika u odnosu na Zakon o ukidanju pomenutog ukaza iz 2001. Jer njime je sporni ukaz samo ukinut, što znači da je u prethodnom periodu bio valjan i proizvodio pravne posledice.

Članom 2 tog zakona iz 2001. izričito je navedeno da će „uslovi za povraćaj konfiskovane imovine biti uređeni posebnim zakonom“. Taj poseban zakon je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

I sudija Vasić je u obrazloženju rešenja za rehabilitaciju imao u vidu odredbe člana 6 Zakona o restituciji, po kom su oni koji konkurišu za povraćaj imovine, pa i Karađorđevići, obavezni da prilože pravnosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji. U suprotnom, zahtev će biti odbačen kao neuredan.

U testamentu kraljice Marije samo sinovi Andrej i Tomislav | Društvo | Novosti.rs.

Писмо пријатељу (Душанић – Лукићу)

Издвојено

Ознаке

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Уочи Бадњег дана, 2013.

Јучер је болест мојим тијелом и даном потпуно овладала, као да се за нешто, мени непознато, светила. И свом силином се наме окомила… А мислим да за то није имала никаквог разлога, ништа јој посебно нисам урадио, нисам је негирао, нисам је ни заборавио, нисам јој се ни супротстављао… Зато сам Вам ћутао…

Много сам о свему размишљао, о мојим почецима, о мом бивствовању, о немоћи, страху, о ћутању, о нама, о упознавању, пролазности, грешкама на путу, странпутицама и споредним колосјецима, наивности и наравно глупости (највише сопственој)… Колико ми је времена преостало? Да ли ћу успјети да бар неки од започетих послова (пројеката) приведем крају? Један од њих је и ријечник њемачко-српски/српско-њемачки за „посебне намјене“. Један ријечник, у свакодневном говору неуобичајених ријечи и израза, за књижевнике и пјеснике, јер са свим досадашњим познатим ријечницима сам потпуно незадовољан… И тако ми је цијели дан прошао у једној чудној игри смјене губљења свијести и размишљања…  

И мени је жао што се нисам усудио да Вас прије контактирам, а могао сам то урадити прије три године – још крајем 2009… зашто нисам био довољно храбар, зашто сам био према свему неповјерљив, зашто сам постао то што јесам, зашто сједим у осами стијешњен зидовима, зашто и опет зашто, и тако у недоглед…

 Да. Све што сте написали… Можда је тако најбоље. Вашу идеју и понуду за WordPress-блог бих прихватио, мада знам да је то за Вас само додатно оптерећење. Баш тако како сте сами и објаснили. Ја сам бих се, највјероватније у свему томе изгубио, можда посустао, све бацио и одустао… изгледа да ми је контрола потребна, па и то да ме неко (извините на изразу) „враћа у равнотежу“ и присили…….

Роман у средишту 

Ознаке

СРПСКА проза заслужује да се о њој говори озбиљно, похвално, критично, забринуто и свакојако али у намери да се дефинише савремени српски књижевни корпус.

С тим циљем у Огранку САНУ у Новом Саду одржан је округли сто на ову тему, други од укупно пет који ће на овом месту бити уприличени једном годишње закључно са 2018.годином.

Пролетос је, подсетимо, тема била „Српска поезија данас“, идуће године мишљења ће бити укрштена на актуелној српској књижевној критици и есејистици. Познаваоци прилика у овој области 2017. године говориће на задату тему „Српска драмска књижевност данас“, а последњи округли сто биће посвећен дечјој књижевности.

– Намера нам је да добијемо кратак али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику у свим жанровима у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској и другим земљама – рекао је у својој уводној беседи Миро Вуксановић, домаћин округлог стола, књижевник и дописни члан САНУ.

Вуксановић је нагласио да је проза најчитанији жанр српске књижевности, а у средишту интересовања је роман.

– Понуда је издашна, годишње изађе више од 100 таквих књига – казао је Вуксановић, иначе и лауреат НИН-ове награде. – Међутим, често помислимо да издавачи и писци воде трку за награду НИН-а, да су романи неких писаца пречести и на брзу руку завршени, да се тражи место под именом награде која осигурава зараду и престиж.

САВИЋ И БЕЛИПОЗДРАВНО писмо округлом столу упутили су писци Радован Бели Марковић и Милисав Савић. Први је поручио да је срећан што овај скуп наговештава да српска наука о књижевности „преузима ствари у своје руке“. Савић је констатовао да српска проза све више постаје коментар јер „цар је заспао усред наше приче, а нама причаоцима, пресуда је већ изречена“.

По виђењу Др Марка Недића, о уметничкој вредности најновије српске прозе још не постоји консензус критичара, какав на пример имамо о модерној међуратној прози.

– Супротстављени ставови критике временом ће се вероватно уједначити и очекујем да ћемо добити ускоро јасније вредносне судове – казао је Недић.

Напомињући да је више од Пекића, Киша и Булатовића, савремену српску прозу иновирао Милорад Павић својим „Хазарским речником“, Др Петар Пијановић је закључио да су у савременој прози видови модерности многолики и функционални. Модерност у прози, по Пијановићу, постаје норма која истрошене и поновљиве обрасце приповедања смењује и надомешта оним што је ново и аутентично.

За професора Јована Делића, међаши наше савремене прозе су Андрић и Црњански који су утрли пут потоњим писцима, док по виђењу професора Александра Јеркова, о српској књижевности данас је веома потребно говорити и то са великом озбиљношћу, па чак и са забринутошћу.

– Више од 150 година имали смо велику новију књижевност као што је велика била и средњовековна усмена књижевност а и књижевност приморја – казао је Јерков. – Ипак нам нико не може гарантовати да ћемо тако велико стваралаштво имати и убудуће. Зато о савременој српској прози треба говорити и књижевноисторијски и историјскопоетички.

Професор Радивоје Микић подсетио је да је српска књижевност од средњег па до почетка 21. века била један од средишних облика кроз које је говорила српска култура.

– Да ли је и данас тако – запитао је Микић. – Ако је за Скерлића и друге историчаре Петар Други Петровић Његош био појава без које је немогуће замислити српску књижевност, како онда објаснити да је пре две године врло висока годишњица рођења овог песника прошла глуво – рекао је Микић и указао да се и данас из идеолошких разлога огрешујемо о неке писце и навео пример Бранка Ћопића.

= извор